Mnogi ljudi i danas, kao i hiljadama godina unazad, veruju da je kreativnost nasledna bolest s kojom treba naučiti živeti. I veliki Milorad Pavić je tako mislio kada je napisao da je pisac više od 200 godina, od kada je jedan Pavić u Budimu napisao knjigu poezije. A ja nekako mislim da se kreativnost više osvaja i to ciglu po ciglu, nego što se nasledjuje. Jer i u 21. veku naučnici nisu otkrili gen za kreativnost. Ona je uvek iznenadjujuća. Zato nam je neuhvatljiva.
Kada se desi, kada nastane neki kreativni proizvod: knjiga, pesma ili slika onda je lako, ali sam proces stvaranja ostaje tajna. Često i za same umetnike. Često se desi da neki obožavalac pridje umetniku kome se divi i upita ga: «A kako Vi to radite?». Mnogi prećute odgovor. Ne zato što ne žele da kažu, već jer ni sami ne znaju odgovor.
Iznenaditi samog sebe. Valjda bi to trebalo da bude prvi zahtev za svakoga ko želi da pruži nešto novo. Jer ni mi sami ne znamo šta sve možemo. Nikad ne znaš šta će se dogoditi kad počneš da nižeš reči po papiru. Da ih prekrajaš, kombinuješ, dodaješ, oduzimaš… To se ne da naslutiti. I to te i vuče napred. Kad bi sve bilo jasno, bilo bi dosadno.
Ponekad u nama progovori ne nešto što jesmo nego i nešto što slučajno nismo postali.
Čovek uvek može više nego što daje i što misli da može.
Svako je vajar svog vlastitog lika.
Pesnikinja Ana Ahmatova lepo i mudro kaže: «Čovek ne poznaje svoje obale« a naš veliki filosof Djuro Šušnjić u svojoj knjizi Žetva značenja kaže to na svoj način: « Ono što jesmo, srećom ne postajemo jednom zauvek već svaki dan ponešto dodajemo i ponešto oduzimamo našem nasledjenom prtljagu, sposobni da uzvratno delujemo na njega“.
Нема коментара:
Постави коментар