Istina

Istina tvoja i

Istina moja

Hrane se našim željama,

Svadjaju zbog njih,

I ponekad, ponekad se susretnu

I spoje u jeziku ili tišini,

Da bi se ponovo razdvojile,

I svaka na svoju stranu otišla.

Istina tvoja i

Istina moja

Ne liče jedna na drugu,

Ponekad se čak i ne prepoznaju,

U drugima traže svedoke,

U pamćenju se igraju žmurke,

izgube se i jave,

menjaju svoj lik u vremenu,

ne daju nam da živimo sretno.

Odlazak prijatelja

Sudbinu si u nasledje doneo ovde,

gde je istorija pojela geografiju.

Toliko si govorio o radosti

Da smo na kraju morali biti tužni.

Toliko si verovao ljudima,

Da si zaboravio da,

kad nema dobrih ljudi,

Nije dobro dobar biti.

Lečio si sve oko sebe,

A svoju si bolest hranio.

Učio si nas disciplini,

A svoje si nerede uzgajao,

kao vinovu lozu na crvenoj zemlji vrličkoj.

Imali smo toliko planova,

A sada nemam prijatelja po rečima,

Da zajedno podelimo nevolju na sitne parčiće,

i pojedemo ih smejući se našim mučiteljima.

Posvećeno prof. dr Petru Bokunu

Misli

Misli gladne doživljaja,

Natopljene bezrazložnom tugom,

Plutaju po površini papira

Razlažu se na reči

Koje ih ograničavaju i krote,

Ne hvatajući smisao.

Površno nije loše,

Loše nije površno.

Neobjašnjiva lepota površnosti

Prepuštanje poznatom,

Opušta misli, atrofira kritiku

Kao poslepodnevna dremka

Priprema nas za nove izazove.

Mrvice reči skupljam,

Da premesim po jeziku,

Da odstoje, da narastu,

Pa da se razliju u pesmu

I podele svima na ravne časti.

Kreativan se kreativnom raduje

Samo onaj ko istinski radi neki kreativni posao, zna da prepozna i ceni tudji, sa poštovanjem. Kreativac ne zna za zavist jer za nju nema kapacitet.

Nekreativan čovek ne razume kreativnog i zato ga ne može voleti. Nekreativan čovek u kreativnom vidi ono što bi mogao biti a nije.

S druge strane, kreativan može i u nekreativnom čoveku videti kreativnost jer on u drugima vidi više nego što oni jesu.

Za kreativnog, kreativnost je najnormalnija pojava samo je za nekreativne, kreativnost čudo. I od kreativnosti se može živeti ali u Srbiji teško. Kreativnost je posao za izabrane. To je poziv.

Kreativne ličnosti su neka vrsta identifikacione ose, oko koje se narodi identifikuju. «Ljudi putokazi». Ponosimo se Teslom i Andrićem. Naši mladi ljudi se danas identifikuju sa našim vrhunskim sportistima poput Novaka Đokovića.

Osnovni problem nacije je problem izgubljenog identiteta. Naša zemlja prolazi kroz krizu identiteta nakon perioda raspada država, rastakanja nacija, mešanja došljaka i starosedelaca. U trenucima krize kreativne ličnosti su svetionici prema kojima se drugi ljudi uspravljaju.

Veličina jednog naroda ne meri se prema broju stanovnika već prema broju kreativnih ličnosti koje ima. Narod koji ne ceni svoje kreativce već se klanja tudjim, gubi svoj identitet. Takva nacija vremenom postaje sintetička i neplodna.

Mi kao da imamo problem da za života priznamo svoje veličine, nego to uvek činimo sa zakašnjenjem. Milena Pavlović Barili nije mogla da nadje zaposlenje u rodnoj Srbiji iako joj se poklonila kreativna scena Evrope toga doba. Nisu je čak primili ni da bude profesor likovnog u rodnom Požarevcu govoreći kako je previše obrazovana za taj položaj.

Dokaz zrelosti jednog društva ogleda se u spremnosti da svoje kreativne lidere istakne i podrži.

Oko svakog kreativca sjati se i odredjeni broj obožavalaca. Obožavaoci žive u uverenju da će ako su blizu kreativnih ličnosti deo «zvezdane prašine» preći i na njih. Oni idealizuju kreativca a kreativac uživa u svojoj idealizovanoj slici. Kreativci su slabi na pohvalu, vole da im se dive.

Kritičari su sa druge strane profesionalni «negatori». Obično «žele a ne mogu»…to jest najčešće nisu mnogo kreativni. 

Teški su na hvali, kao da će na taj način izgubiti nešto od sopstvene vrednosti.

Lako je kritikovati. Kritičko mišljenje naučno je dokazano, zahteva manji mentalni napor od stvaralačkog mišljenja. Lakše je naći razloge zašto nešto ne valja ili nije dobro nego pronaći argumente u prilog nekoj stvari. 

Malo kritičara razume da kada cenimo delo, cenimo čoveka a ceneći čoveka i u njegovim očima rastemo i to nam se povratno vraća. 

Na odmoru

Sunce se odmara na mojoj koži,

Oblačim se u more,

Pletem so u kiku,

Pod šeširom slike se roje,

I sve su vesele boje.

Svaki deo tvog tela mi namiguje,

Osmeh zove na dodir,

Lenji smo za razgovore,

I misao drema u hladu borova.

Okrećeš me u svojim rukama,

Kao vetar jedrenjak na plavom moru.

Kreativnost kao navika

Kreativnost se danas poima kao veština ljudskog uma i smatra se da svaki čovek bez obzira na svoje specifične predispozicije i potencijale, može izučavanjem i ovladavanjem kreativnim procesima biti kreativniji nego što trenutno jeste ali to i dalje ne znači da će svako postati kreativni genije. Jer, treba reći da se uprkos demokratizaciji koja se dešava i na polju kreativnosti i kreativnog delovanja, vrhunska kreativnost i dalje dešava izuzetno retko.

Ali to ne znači da nemamo “pravo” na kreativnost, na kreativno delovanje. Možda zvuči prejako ili čak i suvišno pisati o pravu svakoga od nas na kreativnost! Jer kreativnost je “velika reč”. Zato je teško biti kreativan. U savremenom društvu u kome živimo, kreativno delovanje nije zabranjeno ali se obeshrabruje. I to najpre u školi. U školi nas uče činjenicama koje sve brže stare, uče nas tačnim i netačnim odgovorima. Uče nas da treba biti korektan i da ne treba praviti greške. Uče nas da pravljenje grešaka vodi ka neprihvatanju, osporavanju, sarkazmu i odbacivanju.  Ako ste drugačiji, mogu da vas proglase za budalu ili ludaka.  Uče nas da budemo praktični i ekonomični i da ne postavljamo previše pitanja iako je radoznalost jedna od bazičnih karakteristika kreativnosti. Kao rezultat svega, većina nas je veoma bojažljiva u pogledu vlastite kreativnosti.

Trebalo bi da sebe disciplinujemo da uvedemo kreativnost u naše svakodnevne aktivnosti.

Svakog dana možemo izdvojiti malo vremena za kreativno mišljenje. Na primer poslednjih petnaest minuta pre spavanja svakog dana možemo posvetiti kreativnom mišljenju. Najvažnije je učiniti „kreativni napor” naterati sebe da razmišljamo o drugačijim, alternativnim putevima, rešenjima, novim idejama čak i onda kada smo zadovoljni trenutnom situacijom, čak i onda kada stvari idu u dobrom smeru. Obično smo prinudjeni da razmišljamo kreativno kada se pojavi neki problem, neka teškoća, neka prepreka koju nije moguće rešiti proverenim, poznatim putem. Treba naterati sebe da razmišljamo kreativno i kada nema problema ili očigledne prepreke. Neki teoretičari poput Sternberga idu toliko daleko da čak tvrde da je i kreativnost navika!

Mi se plašimo da će naši kreativni napori biti uzaludni. Ali nema uzaludnih napora. Mi smo ono što činimo. Nema ćorsokaka jer je svaki put u nepoznato koristan, samo je nekada kreativni ulov veći a nekada manji.

Treba početi sa malim i slaviti male uspehe. Jedan naš proslavljeni pisac je rekao: “Kad napišem rečenicu ili dve u toku dana ja sam veoma zadovoljan!”

Ali mi želimo rezultat i to što pre. Želimo da budemo pametni. Želimo da to uradimo kako treba. Želimo spoljašnju potvrdu vlastite kreativnosti. Veliki apetiti i perfekcionizam često nas udaljavaju od kreativnog delovanja i blokiraju naše kreativne napore.

Paralelni svetovi

Ako je svako od nas svet za sebe,

Kako sam tako lako mogla da zaboravim na sebe,

I da se izgubim u tebi,

Lenja i bezvoljna za poglede drugih.

Da se oblačim u najlepše krpice samo za tebe,

Da se prerušavam u vesele likove samo za tebe,

Da se ogolim do ranjivosti,

Da se poništim do nevidljivosti,

Zbog tebe.

Ako je svako od nas svet za sebe,

Ja onda nikada neću moći da razumem tebe,

I ti nikada nećeš moći da razumeš mene.

Osudjeni da ljubimo mnoge i ne volimo nikog, osim sebe,

Živećemo daleki i u bliskosti.

Ili će se jednog dana pojaviti neko,

Neko ko će prigrliti sve moje različitosti,

I ja ću prigrliti njegove,

Voleće moje nesavršenosti,

I ja ću voleti njegove,

Smejaće se mojim manama,

I ja ću se smejati njegovim,

Ustrajaćemo u našim snovima,

Zajedno ruku pod ruku,

Kao dva paralelna univerzuma.